Kako se to prihvatljivo tuguje nakon gubitka najvoljenijeg?! Nećeš ići na slavlja, okupljanja, nosićeš crninu, iako bi radije u znak žaljenja stavila roze traku što te podseća na najdraže biće. Neprikladno je da ti se u tom periodu iz stana čuju muzika ili smeh, a nekad tako imaš želju da se nasmeješ, ili odvrneš pesmu koja bi možda na sekund prevarila tugu. Sve su to pravila prema društveno prihvatljivom načinu patnje. Ali prođe 40 dana, prođe i pola godine, i godinu. Skine se i crnina, kreneš na slavlja. E, mislim da tek tad ona prava tuga obuzme. Tad, u nekom velikom društvu, na nekom bitnom slavlju, u tom nekom momentu, gomila svega u grudima stisne, grudva od gore ka dole, i nazad. *** Znam da ću tad, jednog dana, opet igrati, pevati, biti ja: Nađa mi je pomogla da očvrsnem na poljima na kojima sam bila slaba. I tad, kad prođe taj društveno prihvatljivi period tuge, na tom nekom slavlju, pogledaću oko sebe, shvatiću da nas je četvero, a da je trebalo da nas bude petero. Znaću da je među plavim bojama odeće, trebalo da bude i roze i šarena, među autićima barbika, kačketima, šnalice i gumice... I tad ću se raspasti, ali igraću i nećete to znati. . . . . #nađakatana #inmemoriam #decjabolnica #porodica #društvo #spinabifida #podrška #psihologija #family #momsoftiktok #momlife